Tri grimizna soneta, Milan Drašković

Lutka usred čaure

Ištarina kapija i nijanse meseca,

mučnine osećanje, čudni simboli posvud, 

poslednji proplamsjaji Dionisovog uda 

- spram podbule lune za omađijanost srca.

Šapat pod magnolijom kad stabla opkole dom, 

lišće što progovori, dug huk sove ušare. 

Rešetka od rebara, lutka usred čaure 

isprskana po kičmi - popljuvana sudbinom.

Crne geneze znaci poput crnih dragulja. 

Ruinirane kuće, popucali pločnici, 

zaboravljene mržnje bratstva po nesanici.

Izložba probisveta - zov Judinih dadilja, 

dok za popodne, zna se, nekrofilna najezda 

- miris dima pred suton za pretposlednji uzdah.


Enigma epiloga


Noćas, kad moraš reći poslednje zbogom, 

prizivaš onaj spokoj među dojkama -
univerzalni jezik protkan šiframa,
priča predgrađa s dvostrukim epilogom.

Činom magije reč je znak što nestaje,
jesen donosi čar nargila barova -
slepi ubica iz aleje kipova
nosi kroz noć oblik koji nedostaje.

Onda dopuštaš strahovi da izmile.
Miris kinina, enigma jednog dana,
kad te pritisne soba od porcelana.

U haustoru, dodir krzna i svile.
Svirepi čin kad idol se oskrnavi -
 u agoniji gledaš pejzaž pun krvi.


V I Z I J A


Eto, konačno da se javi vizija!
Plamena pesma i zvezdana harizma,
duga geneza u čarima grimiza,
 kad se otvori mesečeva kapija.

Stih sred plamena, žar u čaši od snova,
poigravanje sa ružama u pesku,
pehar pun vetra spram belom obelisku,
krilati psi na skupu družbe trolova.

Zanos sirena za sva strašila grozna,
bes Okeana, gnev stoglavog Ladona,
duboki talas - pena među bedrima.

Na plavom putu zavidljive obale,
pesma u vetru samilosnim srcima,
na dodir dlana - prikaze su nestale.